Uloga komunikatora u eri anti-stručnjaka

U vremenu kada emocije i nepoverenje mogu da pobede tradicionalne, pouzdane glasove, komunikatori treba da imaju novi plan. Pred nama je dosta posla i PR stručnjaci moraju da ulože više truda kako bi razumeli publiku i kreirali poruke koje će odjeknuti više emocionalno nego intelektualno. Sledi nekoliko predloga kako to postići: 

Potrebno je identifikovati glasove koji rezonuju sa skeptičnom publikom. To bi trebalo da budu ljudi u koje zajednice imaju poverenja, osobe sa kojima je moguće povezati se na ljudskom nivou. Njihov kredibilitet kod velikog dela javnosti često je veći od onog koji imaju institucionalni stručnjaci. 

Razmislite o partnerstvima sa influenserima koji nisu iz akademskih krugova a koji mogu da ugrade tačne i pouzdane informacije u sadržaj koji kreiraju. Poruke moraju da pružaju više od samih činjenica i podataka, kako bi se emocionalno i kulturološki povezale sa različitim publikama. 

Ljudi ne vole da im se govori šta da rade, čak i ako je to za njihovo dobro. Ovo je osnovni izazov u komunikaciji javnog zdravlja. Ključ je u pomeranju od paternalističkog pristupa ka ličnom izboru i osnaživanju, uz pravovremene i temeljne informacije. 

U borbi između činjenica i emocija, PR stručnjaci moraju da priznaju da racionalni argumenti često nisu dovoljni. U političkoj komunikaciji jednostavnost je obično efikasniji pristup, a reći ljudima ono što žele da čuju je lako. 

Komunikatori moraju da se prilagode tako što će kreirati poruke koje rezonuju emocionalno. To znači razumevanje bolnih tačaka publike i pronalaženje opipljivih i relevantnih rešenja – pokazujući empatiju, koja je ključna za obnavljanje poverenja. 

Lee McIntyre, autor knjige Kako razgovarati sa poricateljima nauke, preporučuje da se sluša, a ne da se drže lekcije. 

„Imati pravi stav je jedina stvar koja pruža nadu u uspeh“, rekao je McIntyre. 

Današnji anti-elitistički narativ prkosi tradicionalnim klasnim razlikama. U nekim krugovima, profesionalne diplome su sumnjive, nisu poštovane. Da bi se suprotstavili ovome, komunikatori treba stručnost da predstave kao alat za osnaživanje, a ne kao sredstvo kontrole. 

Ovo podrazumeva humanizovanje stručnjaka, prikazivanje njihove iskrene brige za dobrobit ljudi i naglašavanje opipljive koristi koju njihovo znanje donosi. Organizacije moraju da pomere narativ sa „stručnjaci nam govore šta da radimo“ ka „ovi ljudi iz naše zajednice mogu nam pomoći da rešimo naše probleme“. 

Moć efikasne razmene poruka može promeniti srca i umove. Ali današnji pejzaž je zvono za uzbunu da ćemo, ako ne evoluiramo, i to brzo, izumreti. Ulozi su previsoki da bismo se oslanjali na zastarele strategije ili pretpostavili da će same činjenice sve da odrade. 

Ako komunikatori mogu da prilagode svoje pristupe, prihvate nove glasnike i povežu se sa publikom na emocionalnom nivou, oni mogu i da povrate poverenje, inspirišu akciju i zaštite javno zdravlje u eri rastućeg anti-ekspertskog raspoloženja. Od toga zavisi budućnost naših zajednica i naše planete.