U mojoj kući živi detektor za lažni sjaj

Postoji jedan uređaj u mom domu precizniji od svakog istraživanja tržišta. Ne košta ništa, radi 24 sata dnevno i nikad se ne kvari. To je moja sedamnaestogodišnja ćerka.

Njen detektor za lažni sjaj je nepogrešiv. Kad pokušam da joj nešto predstavim kao odličnu ideju (a mi majke imamo talenat da odličnom idejom proglasimo sve što ide nama u prilog), ona to prepozna za tri sekunde. Dovoljan je jedan pogled preko ramena i lagano podignuta obrva, i znam da moja kampanja nije prošla. Nula konverzija. Sledeći put, molim vas, sa boljim argumentom. 

I onda, između jednog „zašto” za večerom i jednog pogleda preko ramena, shvatim da već godinama pod mojim krovom živi najbolji marketinški konsultant kog sam srela. Bez pitcheva, bez prezentacija, bez status sastanaka. Red je da zapišem najbitnije što sam pokupila od nje. 

Ne kupuje priče, kupuje istinu. Ima ugrađen radar za sve što je prenaduvano, ulickano i preterano. Ako joj nešto obećam pa ne ispunim, gotovo je. Nema drugog pokušaja, nema „ma daj, još jednom”. Otežalo mi je to život, priznajem. Ali me je i nateralo da dvaput proverim svaku reč pre nego što je izgovorim, i kod kuće i na poslu.

Pita „zašto” dok me ne izludi. „Zašto baš tako?” Nekad pomislim da pita samo da bi me testirala (i to radi, s velikim uživanjem). A onda se uhvatim kako ni ja nemam odgovor... To je obično trenutak kad shvatim da nešto vredi preispitati. Isto tako je i na poslu. Jedno obično “zašto”. Deluje kao sitnica, a ume da otvori pola strategije. 

Kaže kad joj je dosadno. Mi odrasli smo naučili da ostanemo pristojni. Odsedimo sastanak. Odslušamo prezentaciju. Odgledamo reklamu. Klimnemo glavom. Ona nema taj problem. Ako joj je nešto dosadno, znaću to za manje od minuta. Nekad me to nervira. Nekad mi bude korisnije od bilo kog istraživanja, jer u marketingu često analiziramo šta ljudima privlači pažnju, a mnogo ređe sebi priznamo kada je zapravo gubimo.

Tekst koji je inicijalno pisan za Kolumnu ponedeljkom, možete pročitati ovde.